“Putevima NOB-a” Dan XI
Jedanaesti dan – “Lice sa Marsa”
Polako se put bliži kraju. Još nekoliko spomenika sam planirao da obiđem, a jedan je u Kragujevcu. Da, čuveni Kragujevački oktobar. Krenuo sam iz Kruševca ka Ćupriji i Jagodini. U Jagodini doživljavam ono što što sam uspešno izbegavao prethodnih dve hiljade i kusur kilometara – zaustavlja me policija. Video sam ih na vreme pa sam i dodatno usporio. Traže mi dokumenta bez da mi pominju neki prekršaj. Videli su da sam natovaren za duži put i njihovim pitanjem gde idem ulazimo u priču o fotoreportaži. Pričao sam im gde sam sve bio i koji mi je dalji plan. Iz Jagodine gde su me zaustavili rekao sam im da idem u Kragujevac da posetim spomen park. Jedan policajac je odmah počeo da mi objašnjava kojim putem je najbolje tamo stići, i čak mi je objasnio pri ulasku u grad kako da stignem do parka. Zahvalio sam mu se i produžio dalje po njegovim smernicama. Stigao sam relativno brzo, i kako mi je policajac rekao, na drugom kružnom toku desno i pravo pored velikog supermarketa. Put potom vodi ka spomen parku iznad grada. Prvo se dolazi pred muzej koji, naravno, nije radio. Kažem “naravno” zato što i prethodna tri muzeja nisu radila, muzej na Kozari, u Bihaću i Kruševcu. Muzej Prvog zasedanja AVNOJ-a u Bihaću su otvorili za fotografisanje zahvaljujući Izetu i mnogo mu hvala zbog toga. Ispred muzeja u Kragujevcu je veliki parking, a u produžetku je put koji vodi ka spomenicima. Put je jednosmeran i vodi kružno kroz ceo park. Prilično je veliki, verovatno i najveći po površini. Posle skoro kilometar od muzeja nalazi se spomenik streljanim đacima i nastavnicima. Uživo izgleda mnogo lepše i monumentalnije iako nije visok kao neki drugi spomenici koje sam do sada posetio. Na slikama iz udžbenika se ne vidi lepo tekstura površine koja otkriva ruke i lica. Predpostavljam da predstavljaju lica streljanih učenika. Malo me je prošla jeza, iskreno, pošto deluju kao da su deca skamenjena ali verujem da je to bila i ideja, da se predstavi taj užas. Jedno lice sam posebno fotografisao jer me je asociralo na “lice sa Marsa”. Kada se gleda sa puta spomenik deluje vrlo jednostavno, ali kada mu se približite vidite koliko je truda i vremena uloženo da on izgleda ovako. Kada sam završavao fotografisanje kiša je počela sitno da pada. Baš nemam sreće sa vremenom.
Dalje putem se dolazi do spomenika Kristalni cvet posvećen romskoj deci koja su radila kao čistači obuće, a bili su streljani tokom okupacije. Napravljen je tako da izgleda kao da je podeljen na dva dela, a cvet deluje kao da je tek krenuo da se razvija.
Dalje put vodi pored hotela ka spomeniku “Sto za jednog”. Kiša je počela da pada malo jače. Bojao sam se za fotoaparat jer ne bih baš da posle dve nedelje ostanem bez istog, ali sam odlučio da rizikujem i prilikom fotografisanja pokušam da ga zaštitim. Ali, svima dobro poznati Prvi Marfijev zakon stupa na delo: kiša se lagano pojačava a meni usred fotografisanja “iscuri” baterija. Opet, hvala čoveku iz “PC Foto” na insistiranju da uzmem rezervnu bateriju jer da je nisam imao mogao bih da se “slikam sa slikanjem”. Spomenik je kružnog oblika sa isprepletenim ljudskim telima. Ono što mi je zapalo za oko su glave tih ljudi koje su sve postavljene naopačke. Nijedna ne stoji normalno. Ruke i noge su okrenute ka spolja i deluje da su svi legli ka centralnom delu i tu se sjedinili – njih stotinu u jedno.
Dalji plan je da se nađem sa drugarima Vladanom, Markom, Srđanom i Zvonkom u Sopotu i zajedno krenemo ka spomeniku na Kosmaju. Pošto smo čekali i Uroša da dođe iz Beograda malo smo prezalogajlili pečenu jagnjetinu. Dosta mi je lake hrane, bacio sam se na nešto konkretno, vala pred Beogradom mogu malo i da se opustim. Lepo smo klopali, a ceh je častio Marko kao domaćin pošto smo došli u njegov kraj. Dogovorili smo se da iz kafane odemo do njegove kuće da nas vide njegovi klinci Dunja i Dimitrije, ali kada smo stigli malo smo odmorili, popili kaficu i domaći sok od višnje koji je bio odličan. I domaću rakijicu, podrazumeva se. Pričali smo o putu, motorima, svemu po malo, i kako je vreme odmicalo prvo je počela kiša da bi se za nekoliko minuta kasnije to pretvorilo u pravo olujno nevreme. Sreća da nismo krenuli ka spomeniku inače bi bilo svašta. Šta ćemo, ostajemo kod Marka i čekamo da kiša prođe.
Dok je to trajalo mi smo na Markovom motoru podesili amortizer. Vladan je tu bio glavni majstor a mi ostali smo pomagali. U daljem tekstu – uglavnom smetali. Čeona lampa iz prodavnice outdoor opreme Zeleno Drvo je ponovo našla ključnu primenu. Vladan je sa njom mogao lepo da vidi šta radi, a ja sam jedanput morao noću da podmazujem lanac tako da se i taj put pokazala kao veoma korisna. A, da! I u banja Luci kada su mi Andrej i Veliki Mali Zmaj pomagali oko ležaja kormana. Tek posle osam sati uveče kiša je utihnula. Nisam video svrhu odlaska gore pošto je kasno i dok bismo stigli do vrha već bi veče palo. Pozdravljamo se sa Markom i njegovom porodicom i zahvaljujemo se na lepom gostoprimstvu. Pošto sam odustao od današnje posete spomeniku Uroš, Vladan i ja krećemo autoputem nazad za Beograd. Po silasku na autoput počinje pljusak. Nije bio jak kao što je bio kada sam iz Nevesinja išao ka Gackom ali opet daleko od toga da je bilo opušteno, naročito što smo sada bili na autoputu. Do Vrčina smo vozili iza jednog kamiona jer mi je on bio “vodilja” sa svim svetlima koja je imao na prikolici, da bismo do naplatne rampe pratili i preticali autobuse i kamione koji su išli sporije. Nekako smo stigli do Beograda i kada smo došli do Konjarnika bilo mi je mnogo lakše. Uroš i ja smo se smejali na semaforu koliko je, zapravo, ova vožnja bila dobra. Kući sam stigao oko devet uveče sa idejom da sutradan pokušam ponovo da odem do spomenika na Kosmaju. Nadam se da neće biti slično kao i sa Tjentištem.
