PRELAZZI: In Bocca Al Lupo, Doktore

Rosijeva reakcija u Sepangu bila je ljudska, a ne sportska, ne previše šampionska ni iskusna, ali tako prirodna, kao da je onim odmahivanjem glave želeo da poruči “Odj… klinac, ja sam najveći, a najvećima se to ne radi…”

To je bilo nešto poput modernog Rašomona – događaj koji svi vide drugačije, svi su već podeljeni, i svi misle da su u pravu. Gledaniji i komentarisaniji od Severininog spota na jahti, kontroverzniji od “Paklene pomorandže”: postoji čak i klip koji prikazuje incident kadar po kadar, profesori kinetike objašnjavaju položaje tela i kolena pri toj brzini, video se analizira više nego zrnasti Zapruderov snimak ubistva Džona Kenedija.

Čitava predigra za poslednju trku Moto GP u Valensiji, zakazanu u nedelju u 14 časova i očekivanu nestrpljivije nego okršaj kod OK Korala, kada će Valentino Rosi, nakon incidenta u Sepangu i kazne koja je usledila, pokušati da uradi nemoguće, da održi sitnu bodovnu prednost koju ima nad klupskim kolegom Horheom Lorencom, liči na dugometražni, visokooktanski film.

I on, glavni junak, čudan je i neobičan kao filmski heroj. Fizički za glavu viši od svih, pa čak i kada je na drugom ili trećem mestu podijuma nekako dominira, simbolično, kao što je dominirao u prvoj deceniji ovog veka, preskačući kategorije dok nije zavladao najbržom i najboljom.

Imamo pad matorog idola, na samo dno, na samo začelje, imamo čoveka koji je i tamo i ovde, ni na nebu ni na zemlji, Lorenca, i glavnog negativca, jednog klinca koji je bezobrazno uništio čoveka u kojeg se kleo.

Bogat, razmažen, mlad, agresivan, nadobudan, poreski i ini prevarant, Mark Markez nije baš lik s kojim možete da se identifikujete. Jedino ako ste se jutros probudili kao Španac…

Zašto su bezmalo svi sem Iberijaca toliko na strani Valentija Rosija? Zašto je “Io sto con Vale” postalo jedini važni sportski poklič 2015. godine? Zašto je Moto GP, taj sport koji nikada nije bio previše popularan u ovom delu Evrope – voleli su ga uglavnom zaluđenici, fanatični posvećenici trkama na dva točka – sada toliko važan, da i najbolji blokbasteri deluju naivno u poređenju s klimaksom ove sezone?

Zbog osećaja nepravde, za početak, pošto je oduzeto ono što je osvojeno na borilištu. Ono što si dobio u ratu – a sve je na Sepangu, makar u sedmom krugu, ličilo na rat – izgubio si u miru, kada su utihnule puške, kaznom koja je povukla drugu kaznu i koja je proterala Rosija u pozadinu.

Istorija možda jeste bolja prema onima koji umeju da igraju za okruglim, zelenim ili stolovima sportske arbirtraže, ali u sećanju ipak ostaju generali, heroji sa bojnog polja.

A heroji, znamo to odavno o Valentinu Rosiju, nisu savršeni. Retki su junaci, u sportu napose, koji nemaju makar jedan “pokvaren” kod u svom lancu DNK: bez njega ne bi bili toliko veliki, jer ih on tera da budu sebični, da požele da se baš njima prvima ukaže pehar na kraju, najviše postolje na podijumu, da prvi ugledaju crno-belu šahovnicu posle tridesetak odvoženih krugova.

To ih možda ne čini savršenima, ali ih čini ljudima: Rosijeva reakcija u Sepangu bila je ljudska, a ne sportska, ne previše šampionska ni iskusna, ali tako prirodna, kao da je onim odmahivanjem glave želeo da poruči “Odj… klinac, ja sam najveći, a najvećima se to ne radi…”

No u nedelju Vale mora da ne bude čovek, nego šampion. Neophodno je da sav taj bes, bol i frustraciju zatomi, da ih spakuje duboko u sebe i bude samo ono što je oduvek bio – najharizmatičniji i najbolji vozač svih vremena, da se ne naljuti Đakomo Agostini.

Mora da dozvoli da trka, staza, zvuk 1.000 kubika na svega 150 kilograma šasije, žamor mase i zeleno svetlo, kao i toliko puta u impozantnoj karijeri, budu njegov lek, terapija, izlečenje, iskupljenje.

Paradoksalno, ono što inače ubija dignitet sporta – priča o kaznama, zla krv među takmacima, ali i timskim drugovima (Horhe Lorenco se, doduše, izvinio za onaj nepriličan gest upućen Rosiju – palac nadole – dok je proslavljao pobedu u Maleziji), medijski skandali i međusobne optužbe, nepoverenje i restko nesportskih stvari – u ovom slučaju je delovalo kao magnet za sve one koji odavno nisu pratili šta se dešava među glasnim dvotočkašima.

U neku ruku, to je i prirodno, makar kada se radi o trkačkom sportu: Formula 1 je srozana, nikada gora i sterilnija, i svi pokušaji da joj se upriliči CPR promenama pravila samo su je vodili dalje u medijsku opskurnost. To je odavno sport u kojem gazde diktiraju sve, pa i redosled i raspored vozača i ekipa, zato je s toliko pažnje praćen trijumvirat Rosi-Markez-Lorenco, gde se svi, kao Oktavijan, Lepid i Marko Antonije, gledaju s mržnjom ispod očiju dok pokušavaju da nameste veštački osmeh.

Odavno nije bilo ovakve tenzije, i odavno nije bilo ovakvog medijskog rata. Nijedan španski list nije napisao ništa lepo za Rosija – naslovna strana Marke proklamovala je da je idol sporta otputovao u sumrak, ovi iz Asa su se setili Tasotija koji laktom zabada Luisa Enrikea u lice u četvrtfinalu Mundijala 1994. i rekli “Pa da, to su ti pokvareni Italijani”; to je i prirodno, Moto GP je u Španiji popularan kao nigde na svetu, tik iza fudbala – nijedan italijanski medij nije do kraja diskutovao o Doktorovom cimanju čašice kolena ka motoru Marka Markesa; u odbranu Rosija ustala je cela Italija, Manćini, Zaneti i Stanković su se fotkali sa majicama #iostoconVale, vreli i poniženi Napolitanci zaboravili su da je Rosi milioner iz ruralnog Markea i javno mu dali podršku, zvao ga je i premijer Mateo Renci, nakon čega je njegov madridski kolega Mariano Rahoj tvitnuo da je uz Markeza i Lorenca…

I kulise su bizarne: pistu u Valensiji vozači vole najmanje, mada srećnici koji su se dokopali karte imaju sve preduslove da uživaju, pošto se skoro svaki ćošak vidi sa tribina. No staza je teška, njena konfiguracija pogodna za padanje, njeni uglovi okrutni, spremni da ne oproste najmanje proklizavanje ili znak nepažnje – u Valensiji se sa motora pada lako, ne mora niko da vas, da prostite, gurne kolenom ni da vam uđe u putanju…

Ni tu nije kraj. Kao u kakvom trileru iz Le Kareovih romana, u čitavu jednačinu upliću se i priče o industrijskoj špijunaži, prebezima i zaklinjanju na vrednost. Da li će čitava Honda biti uz Markeza ili će ponos prevagnuti, pa Markove kolege neće imati popusta za Valea? Da li će svih petorica preostalih Španaca stati uz Lorenca ili će neki odlučiti da im je važnije detinjstvo, radost i pobeda sporta? Hoće li neki Dukati ili Aprilija odigrati ulogu side-kicka? Kako o svemu razmišlja Britanac Bredli Smit?

I misli li iko makar malo na Horhea Lorenca, osvrće li se iko da je on proglašen za negativca skoro bez svoje krivice, te da je njemu ovih dana možda i najteže – mada garant ne bi pristao na zamenu, pa da on ima 312 bodova, ali i mesto u poslednjem redu – između ostalog i zato što će ovu titulu, ako je osvoji prvi put posle 2012, uvek pratiti prevrtanje očima i podsećanje na Sepang.

Nema veze, ne bismo ni mi pristali na zamenu, pošto bi tada šanse za čudo bile nepostojeće…

Na talonu je trka nad trkama, bitka posle kojeg će ovaj sport (p)ostati relativno nevažan ili će doživeti renesansu; predložak za najbolju priču 2015, pored koje svi dramaturzi izgledaju kao tvorci dečjih bojanki, ili surovi antiklimaks u kojem će na kraju ruke u zrak podići sopstvenik Jamahe kojeg volimo mnogo manje.

Kadar ovog filma što se odmotava pred našim očima polako se vraća u present-day iz prošlosti, u kojoj Valentino sedi zamišljen u jednom londonskom baru i oseća da ga svrbe prsti, shvata da želi da pokaže tim klincima koliko još umeća ima u njegovim rukama.

Samo mu treba motor, dobra Jamaha umesto kritično lošeg Dukatija, kojeg je ionako vozio iz patriotskih, a ne profesionalnih razloga.

O, oni, njegovi rivali, klinci koji su odrastali gledajući njegove trke i skidajući njegove fazone, divni su to momci, uvek nasmejani i raspoloženi da sede s njim, gledaju ga kao u idola, pružaju mu ruku sa strahopoštovanjem – seća se Lorenca kada je bio početnik, seća se malog Markeza kada mu je pričao da drži njegove postere na zidu – ali on zna da idoli prvi stradaju od prostrelne rane s leđa, ako već odbiju lapot i svileni gajtan.

Rez, crni ekran, i prvo primalni urlik publike, pre nego što zazuje kamere.

Tu smo. Valensija, nedelja, 14 časova, poslednji red. Pogled skriven iza vizira kacige, znoj koji se polako skuplja na trepavicama velikog šampiona. Sunce blješti o asfalt, tehničari u padoku grizu usne od nervoze, neko u publici pada u nesvest. Od uzbuđenja ili dehidratacije, svejedno.

Vrućina je, ali Vale je naježen. Spreman i fokusiran.

Pomisliće, samo na sekundu, na svog najboljeg prijatelja Marka Simonćelija, u čijoj je pogibiji nehotice učestvovao. Taj Marko je, reći će sebi, za razliku od jednog drugog Marka, bio ljudina…

I možda, samo možda, ali to ne vidimo i nikada nećemo saznati, u trenutku u kojem se gasi poslednje crveno svetlo, 36-godišnjaku se otme osmeh, onaj samouvereni, koji znači da je spreman za najbolju trku u svojoj karijeri, osmeh koji poručuje “Sad ste moji”…

In bocca al lupo, kažu Talijani. Unapređena, poetičnija verzija angloameričkog “Slomi nogu” ili crnogorskog “S anđelima!”, ovaj izraz doslovno znači “idi u vučje čeljusti”.

Tako se osećao Vale svih ovih dana, kao čovek koji se sprema da uđe u najmračniju jazbinu, iz koje se prolama urlik 150.000 Španaca koji žele da namirišu njegovu krv, naredan da se suoči sa zveri i da je pita za junačko zdravlje.

In bocca al lupo, kažu Talijani, i na ovaj izraz postoji i odgovor: “Crepi il lupo” – neka umre vuk.

In bocca al lupo, čuće se iz čitave Italije oko 14 časova kada zaurla tuce motora od hiljadu kubika, kada jedna plavo-zelena Jamaha sa brojem 46 krene u vučju jazbinu. Taj eho, prvi kadar poslednje scene ovog filma, stići će sa Apenina i do milijardi ljudi koji žele da vide najveću sportsku priču ove godine, i najveću moto-priču u ovom veku.

Koji, iznad svega, žele da se uvere da ima pravde, Boga, istine, ma kako to da zovete.

Svi ćemo mi u tih, otprilike, četrdeset pet minuta – kao školski čas, kao jedno fudbalsko poluvreme, kao završna epizoda neke serije, kao ceo jedan život – pomalo biti Vale, kao što kaže onaj oberpopularni haštag.

Srećno, Rosi. I baci na kolena tog razjarenog španskog vuka. Za sebe, za nas, za sport.

In bocca al lupo, Doktore.

Piše: Marko Prelević, urednih magazina Nedeljnik i kolumnisa portala mozzartsport.com
Foto: Action Images
Izvor: mozzartsport.com