Preminula je legenda Ducatija

Jedan od glavnih inženjera Ducatija, Franco Farne, preminuo je, nakon više od 50 godina saradnje sa italijanskom kompanijom, u 81-oj godini. Zajedno sa Taglionijem bio je simbol Ducatijeve velike odlučnosti, inventivnosti, napornog rada i sa posvećenošću je radio na tome da proizvede nešto što će neprestano izazivati gigante moto industrije.

Sve je ovo, po prirodi, počelo na trkačkoj stazi. 1951. Ducati zapošljava Farnea koji svoj profesionalni život, od tog trenutka, provodi u Borgo Panigaleu. U početku, Franco je radio kao test vozač, a zatim je 1954., po Taglionijevom dolasku u Ducati, postao član fabričkog trkačkog tima. Franco je bio brz, odlučan, a samim tim i veoma sposoban da svoj motor modifikuje u svim mogućim aspektima. Osvajao je prva mesta na raznim trkama isto kao i nekoliko italijanskih šampionata u klasama 100ccm i 125ccm. 1959. dolazi na Daytonu i osvaja 250ccm trku od 100 milja. Ubrzo, Taglioni otkriva Farneove izvanredne kvalitete i izvlači ga iz trkačkog tima kako bi od njega napravio jednog od glavnih ljudi na odeljenju koje je u to vreme funkcionisalo takođe kao racing odeljenje. Tamo pomaže Taglioniju prilikom proizvodnje desmo ventila.

Tokom 60-ih godina Farne dolazi u Nju Džerzi da bi radio za  Berliner Brothers, uvoznike Ducatija. Zajedno sa svojim prijateljem Renoom Leonijem Farne je doprineo proizvodnji novog jednocilindraša. Nakon toga, Farne se vraća u Italju, dok Reno ostaje uz Berlier orgaizaciju.

Po povratku, Farne radi na Ducati 250 i 350 jednocilindrašima da bi od njih stvorio velike takmičare u italijanskom GP-u. Početkom 70-ih godina, kada je veliki Ducati V-2 polako uzimao obličje, Farne je neprestano bio prisutan, testirajući i dorađivajući ga tokom beskrajnih dyno testova.

Iako su to bile uspešne godine za Ducati, nije sve bilo savršeno. Endurance trke su bile previše zahtevne za Ducati motore. Pobedili su na 24 časova Montjuica, ali nikada nisu osvojili prestižnu Bol d’Or. Sve to nateralo je Farnea da sa nezamislivom odlučnošću i naporom prekovremeno radi. Nije odustajao i prevazilazio je sva očekivanja. Ali i pored svega toga stara Bevel oprema donela mu je veliki broj nagrada, a jedna od značajnijih je svakako pobeda legendarnog Mikea Hailwooda na Isle of Man TT-u, 1978. godine.

Najveći uspeh Franco je postigao svakako u saradnji sa Dr. Taglionijem. Zajedničkom snagom razvili su do perfekcije Pantah 500, a zatim ga unapredili do 650ccm, 750ccm, 750 F1 i TT1 racer koji je dominirao klasom. Kada je King Kenny Roberts tajno otišao do staze Misano da isproba Cagiva 500 GP motocikl, Taglioni i Farne su se pojavili sa svojim 750 F1 racer-om. U to svreme, Ducati je bio deo Cagiva Groups-a koji su prišli Kingu da bi ga pitali da li je voljan da provoza koji krug na njihovom twinu. Nakon toga, Roberts je, sa velikim hrabrošću, odlučio da pomogne, a svi su bili zadovoljni.

Kada je Massimo Bordi preuzeo kompaniju od Taglionija, Farne je ponovo bio glavni pomoćnik za razvitak i doradu 854 a-valve Desmo-a. Od tada bio je uključen u svaki korak razvitka. Kao glavni mehaničar novog trkačkog odeljka, Farne je bio čovek zaslužan za veliki niz Superbike pobeda i svetskih titula dobijenih uz pomoć Ducati 4-valve Desmo-a, svih njegovh varijacija i ruku raznih vozača: Raymonda Rochea, Dougha Polena, Carla Fogartya, Troya Corsera.

Sa svojim obimnim znanjem mehanike, odlučnošću i teškim poslom, Franco Farne je znatno uticao na razvoj Ducatija tokom godina, i to od 125 Mariana-e, sve do današnje visoke tehnologije. Farne je uvek bio sposoban da maksimalno dotera sve čemu je posvetio pažnju zahvaljujući svom izvanrednom oštrom tehničkom umu i željom da poveća svoje znanje i profesionalnu sposobnost.

Na sreću, njegova odlučnost i pozitivan karakter će nastaviti da inspirišu i vode mlade inženjere Ducati Racing Department-a.

“Ducati oplakuje smrt jedne od najznačajnijih figura svoje istorije, jedne od istinskih stubova Ducati Corse odeljka. Malo ljudi je bilo u mogućnosti da toliko uradi i toliko pruži.“