“Putevima NOB-a” Dan III
Dan treći – Očekujući Tita
Nedelju sam veći deo dana proveo u gradu. Zbog problema sa internetom nisam uspeo u planirano vreme da postavim tekst i fotografije, ali ne vidim to vreme kao izgubljeno – naprotiv. Sa Danijelom (Mali Zmaj) sam prošetao malo gradom, popili smo kafu, lepo se ispričali, upoznao dva njegova drugara, tako da je to bilo lepo provedeno pre podne. Želim da se zahvalim Danielu zbog nesebične pomoći, i što me je dočekao kao brata, obezbedio mi je garažu za motor, primio me je u svoju kuću na konačište, pomogao mi je oko problema sa kormanom, upoznao sa drugarima Oskarom i Zrilom, pokazao mi je i malo grad, uputio me ka Kozari, i naravno zbog dobrog društva. Zbog svega ovoga sada mora da menja svoj nadimak u Veliki Zmaj jer mali zmajevi nemaju toliko srce. Danijele, još jednom mnogo ti hvala na svemu. Takođe i jedno veliko hvala Andreju na pomoći oko sređivanja ležaja usred noći.
Moram da se pohvalim da sam probao Banjalučki ćevap od jagnjetine i mogu reći da je baš dobar.
Po podne oko 15h kada sam završio sa postavljanjem fotografija i teksta krenuo sam ka Kozari putem koji vodi ka Prijedoru. U početku sam se malo pribojavao policije ali pošto sam već okasnio sa polaskom opet sam malo vozio preko dozvoljene brzine. Priroda je prelepa. Sreća da je put relativno prav i bez oštrih krivina jer sam više zverao okolo nego što sam gledao ispred sebe. Ka nacionalnom parku Kozara skreće se u mestu Kozarac i put vodi u planinu. Kako se priđe podnožju planine put iako je dvosmeran prilično je uzak. Ko se vozio do vrha Avale zna koliko je taj put širok. Ovaj koji vodi ka spomen parku je nešto malo širi, ali kao što sam već rekao dvosmeran je. Da stvar bude još teža put je veoma krivudav i neke krivine su veoma uske “lakatuše”. Zbog svih širokih puteva koje sam prošao do tada malo sam bio u strahu. Do vrha Kozare možda sam nekoliko puta vozio trećom brzinom, sve ostalo je bila uglavnom druga.
Napokon, izlazim na jedan veći parking pri vrhu planine. Parkirao sam se pored radnjice koja prodaje suvenire i zamolio sam momka koji tu radi da mi pričuva motor. Pogledao sam oko sebe i bio sam iznenađen koliko se taj plato tu održava. Malo niže je hotel Monument koji je ili sagrađen ili renoviran relativno skoro. Već tu vidim nekoliko porodica sa decom koji su došli na izlet. Na suprotnoj strani od hotela su stepenice koje vode ka vrhu planine.
Optimistično sam krenuo njima ali kada sam video koliko ih ima malo me entuzijazam da se što pre popnem popustio. Gore na vrhu je, ako ćemo utisak da svedemo na jednu reč, fenomenalno. Sve je savršeno očuvano, trava pokošena, mali muzej sa leve strane izgrađen na padini izgleda kao nov, napravljen je i mali park za decu, video sam porodice sa malom decom koja se tu šetaju, mlade parove… A spomenik… Neverovatan! Sećam se da sam u osnovnoj školi u knjizi video fotografiju spomenika i čoveka koji je u njegovoj blizini, i znao sam da je spomenik veliki, ali tek kada sam ga video uživo shvatio doživeo sam tu veličinu. Između stubova koji daju oblik spomeniku klinci mogu da se provuku jer su spojeni samo u centralnom delu jednim betonskim valjkom. Uslovno rečeno svaki taj stub nezavisno stoji. Koliko je visok pokušajte sami da zaključite iz fotografija. Iza njega su prolazi koji vode u otvorenu prostoriju na čijim zidovima stoje imana boraca poginulih u bitci na Kozari. Slično imaju amerikanci na zidu žrtava vijetnamskog rata. Na padini ispod spomenika je mali muzej koji je bio zatvoren. Njegova arhitektura mi se čini izuzetno moderna i neuobičajena. U tim malim sobama se nalazi pešadijsko naoružanje koje su partizani koristili, kao i razna dokumenta. Na jednom ulazu nalazi se top, a na drugom oklopno vozilo. Kao što sam već rekao ovaj spomen park je održavan i očuvan, a porodice ga koriste i kao izletište. Za klince je napravljen mali rekreativni park, površina ispred spomenika je toliko velika da se može igrati fudbal i da ima još prostora za publiku… Jednom rečju – fenomenalno. Sve izgleda kao da je Tito još uvek živ.
Od Kozare, koja je ostavila jak utisak na mene, krenuo sam ka Bihaću. U Kozarcu sam svratio do jedne radnje i na izlasku se upoznam sa barmenom iz kafica. Pričali smo o motorima i putovanju, o moto skupu koji su organizovali Hell Angels-i na Hrvatskom primorju itd. Dvadesetak minuta sigurno smo ćaskali. Nastavio sam put opet malo ignorišući ograničenja brzine, treba stići do mraka u Bihać. Preko Prijedora sam stigao u Novi Grad i odatle prateći reku Unu putovao sam ka Bihaću preko Bosanske Krupe. Sve vreme sa moje leve strane u daljini bili su kišni oblaci tako da sam morao da bar na ovoj etapi preduhitrim kišu. Poslednjih 40ak kilometara priroda je prelepa. Reka Una je skoro pa tirkizne boje, izuzetno čista. Na jednom delu sam morao da stanem i da fotografišem njene vodopade.
Voziti kanjonom ove reke je nešto što bi svaki bajker trebao da proba ako se nađe u blizini. Prekrojite rutu jer zaista vredi proći ovim delom. Vijugavi putevi u dobrom stanju, rekom sa jedne i visokim stenama sa druge strane pruža poseban osećaj. Ove nove gume iz Gevare su se do sada pokazale jako dobro i nijednom nisam imao problem u toku vožnje iako sam pretovaren stvarima. Vozeći ovuda mogao sam da se potpuno opustim i uživam u vožnji.
Sinoć oko devet sati uveče stigao sam u Bihać, baš u vreme kada se okupljala omladina, i momci i devojke, da gledaju zajedno Svetsko prvenstvo u fudbalu. Svi su bili u navijačkim bojama i sa zastavama, kao da su krenuli na stadion da navijaju. Vozikali su se u krug i pevali kao kada se u Beogradu dočekuju naši reprenzetativci. Smestio sam se u motelu u samom centru gde sam upoznao fotografa Izeta. On skoro deset godina radi na turističkoj promociji opštine Bihać bez podrške drzave niti opštine. Sva pomoć dolazi od prijatelja i ljudi dobre volje da podrže nešto lepo i korisno.
Danas pada kiša tako da je moj plan puta pomalo doveden u pitanje. Nije jaka ali opet kolovozi su klizavi. Gledaću to sa ove strane – to će biti pravi test za ove gume. Ideja je da iz Bihaća odem put Oštrelja i ka Drvaru, posle ka Jajcu i da rutu završim u Mostaru. Spomenik na Grmeču ću morati da zaobiđem. 21. juna moram da budem u Beogradu, a ako reportažu ne završim do tada nastaviću je odmah 22. ili 23. juna tamo gde budem napravio pauzu.
