“Putevima NOB-a” Dan IV
Dan četvrti – Prvo zasedanje AVNOJa može da počne
Kiša se posle cele noći padanja malo primirila. Proveo sam noć u jednom motelu u centru Bihaća i bio sam iznenađen i cenom i uslugom. 20KM za noćenje u samom centru u sobi koja je nova mora se reći da je prilično povoljno. I ima sasvim dobru wireless konekciju tako da sam mogao brzo da okačim fotografije i tekst. Ne, nije ovo bilo na tvoj račun Veliki Zmaju. I moram da kažem da je Ljuba iz PC Foto bio u pravu – ovaj fotoaparat je savršen za ovu fotoreportažu. Veoma lako i brzo sam se uhodao. I bio je u pravu kada je insistirao da ponesem na put još jednu bateriju. Ova jedna mi se ispraznila na pola puta od Bihaća do Drvara. No, da krenem redom…
Dok sam ja lagano privodio kraju ažuriranje Putevima NOBa Izet je došao po mene da me odvede prvo do Spomenika žrtvama fašističkog terora. To je brežuljak na samom obodu grada. Nije teško doći do tamo ali nije obeleženo tako da ko ne zna samo bi stigao do jedne kapije pored nekog magacina i vratio bi se nazad ubeđen da je pogrešio skretanje. Sam spomenik mene asocira na acteške ili majanske skulpture. Interesantno je jer su drugačije i okrenuti i nepravilno postavljeni. Ili bar ja nisam video neki patern. Sa tog brežuljka se vidi grad, a na oko 90 stepeni desno od tog pravca pogleda preko prevoja se nalazi čuveni Bihaćki vojni aerodrom. Da, isti onaj na koji su avionu sletali u brdo po priči naših očeva i koji je u to vreme bio najskuplji vojni objekat u Evropi. Izet je i mene slikao tako da nisam morao da radim “selfie” kao na Podgariću. Kasnije smo krenuli ka Partizanskom groblju novom obilaznicom i odatle sam napravio poslednju fotografiju.
Nakon toga stigli smo na Partizansko groblje. Male površine sa spomenikom, bistama i pločama. Na pločama poginulih partizana se vide imena raznih nacionalnosti. Očigledno da je u to vreme bilo daleko manje bitno ko kako zove Boga i kojom molitvom se moli, i da li uopšte veruje u istog.
Potom smo se vraćali ka gradu. U centru se nalazi muzej Prvog zasedanja AVNOJ-a. U tom trenutku nije radio ali je Izet ušao u Akademiju umetnosti i posle nekoliko minuta izašao sa jednom gospođom koja nam je otvorila muzej samo za nas. Spolja deluje očuvano, a unutra deluje kao da će zasedanje početi svakog trenutka. Ono što nisam mogao da fotografišem zbog refleksije su zaključane vitrine sa postavkom autentičnih predmeta iz tog perioda. Puške sa urezanom petokrakom, dokumenti, pisaća mašina, i naravno čuveni “šmajser”. Možda je i dobro što nisam to fotografisao jer ako neko od vas dođe u Bihać neka vidi i nešto što ja nisam fotografisao. A onoga koga interesuje sigurno neće biti razočaran.
Po izlasku Izet nas je častio po ulaznicu za uspomenu. Ako malo obratite pažnju na toj ulaznici cena je predstavljena u dinarima Do motela smo se vratili pešice kroz šetalište. Popili smo čaj, slikali se i još malo ispričali.
Krećem na put. Oblačno je ali je bar suvo što je najbitnije. Krećem put Oštrelja kako bih slikao Titov voz i potom da se spustim ka Drvaru da bih posetio Titovu pećinu kroz koju se povukao kada su trupe Vermahta izvršile desant na Drvar. Pozdravljam se sa kolegom i prijateljem, i gledam u kartu razmišljajući koje su mi opcije za danas. Sada je već izvesno da neću posetiti spomenik na Grmeču već ću se koncentrisati da prvo dođem do Drvara i ako me vreme posluži produžiću do Jajca i kasnije do Mostara. Posle ću već videti. U ovom zaletu samo sam sipao gorivo, čak nisam ni svratio na jagnjeće pečenje. A oni koji me poznaju vrlo dobro znaju koliko sam se žrtvovao i čega sam se odrekao. Put i priroda su fantastični. Znam, ponavljam se ali šta ću kada je tako. Jedino parče lošeg puta bilo je kada sam prešao granicu kod Jasenovca dok nisam izašao na novi autoput.
Prvi manji spomenik koji sam video na ovom pravcu je u malom mestu Vrtoče na jednoj raskrsnici.
U nastavku putovanja naišao sam na jedan manji spomenik koji stoji sam, bez ikakve kuće u blizini. Taj spomenik posvećen je Prvoj partizanskoj eskadrili. Ranije je tu stajala jedrilica ili avion, a sada je ovaj spomenik. Pored njega prolazi samo ova magistrala na Medenom Polju. Pošto sam opet “poštovao” ograničenja brzine trebalo mi je malo vremena da se vratim i da ga fotografišem. Nisam se peo do njega jer sam ostavio motor na magistrali pa ne bih baš da izazovem neki haos.
Treći manji spomenik poginulim partizanima nalazi se na par kilometara ispred u seocetu Pasije. Ono što mi je bilo interesantno je da je levi deo spomenika pod drvećem dok je drugi na otvorenom.
To je to za danas… Kiša uprevo počela tako da je sada pitanje kada ću iz Makarske krenuti… Kad te ‘oće onda hoće za sve pare…
