“Putevima NOB-a” Dan VI
Dan šesti – Neuspeo prodor na Tjentište
Plan od jutros je u potpunosti propao. Imam utisak da što se više trudim da dođem do Sutjeske jer zaista želim da vidim taj spomenik uživo, kao i Kozaru, tako mi i problemi proporcionalno rastu. Krenuo sam iz Nevesinja rano ujutru po kiši misleći da neće biti toliki problem. Međutim veoma brzo se pretvorila u pljusak zbog kog nisam video žuti putokaz veličine 2 sa 4 metra i krenem pogrešnim pravcem. Primetio sam da put nije baš najboljeg kvaliteta ali sam ipak nastavio dalje. Gume koje imam na motoru izuzetno dobro prijanjaju i odlično “drže”. Izbor ovih Full Bore guma u Guevara Moto Shopu se pokazao kao odličan. Da bih nadoknadio izgubljeno vreme i što kraće vozio po ovom nevremenu ne može se reći da sam bio pažljiv i obazriv. Posle desetak kilometara odjednom prestaje asfalt i počinje put od posutog drobljenog kamenja. Bezuspešno pokušavam da se orijentišem, ali ipak odlučim da nastavim napred. Posle otprilike sedam kilometara vidim stariju ženu kako stoji na prozoru jedne stare kuće. Pozovem je i pitam za smer ka Gackom na šta mi ona odgovara da treba da se vratim u Nevesinje i na samom ulasku skrenem desno. U trenutku sam bio u neverici ali ipak odlučim da je poslušam. Vratim se do benzinske pumpe u Nevesinju istim putem i vidim onaj putokaz koji mi je promakao zbog kiše. Mnogo vremena je izgubljeno, a kiša ne prestaje niti jenjava. Nastavljam put dalje ka Gacku u nadi da će se vreme poboljšati. A u glavi mi je samo da na Tjentištu bude lepo vreme. Ne mora da bude sunca, samo kiša da stane, to će biti i više nego dovoljno da bih fotografisao i odmorio se pored spomenika. Što se više približavam Gacku vidim da su sve manje šanse za to. Kiša je toliko jaka da na pojedinim delovima puta prolazim kroz potoke koji teku preko kolovoza. Pred Gacko prolazim pored termoelektrane iznad koje su oblaci toliko tamni da me je cela atmnosfera podsetila na neku postapokaliptičnu scenu, kao da gledam neke slike iz video igara sa temom nesreće u Černobilu (daleko bilo). Kišno odelo počelo da propušta vodu, čizme su odavno mokre, a rukavice natopljene vodom. Stajem na benzinsku pumpu da potrošim poslednjih 20 maraka na gorivo. Razočaran i potpuno mokar shvatam da danas nema šanse da odem do spomenika na Sutjesci i posle krenem ka Nikšiću. Iznerviran, najviše na sebe jer neću ispuniti plan, odlučujem se da krenem na suprotnu stranu i uputim se ka Bileći i tu pređem granicu sa Crnom Gorom.
Ka Bileći i Trebinju put je prilično prav i dobar. Posle petnaestak minuta vožnje kiša prestaje, nešto kasnije počinju i oblaci da se proređuju da bi u Bileći vreme bilo idealno za vožnju. Sunčano, bez vetra, realtivno toplo, a kolovozi mestimično suvi. Držao sam konstantnih devedeset kilometara na sat i motor kao da je klizio kroz vazduh. Posle one agonije od malopre ovo sada je prava psihoterapija i uživanje. Stao sam na jednom uzvišenju pored puta iznad Bileće na par kilometara od granice da fotografišem panoramu kako bih pokušao dočarati prirodnu lepotu i savršeno vreme za vožnju. Žao mi je samo što nisam mogao da zabeležim onaj pljusak i napravim jednu sliku od dve fotografije kako bih vizualizovao taj kontrast u samo tridesetak kilometara.
Na granici kod Bileće su me zadržali i to je prvi put da sam proveo više od pet minuta. Problem je bio, kako mi je graničar rekao, u registarskom broju motora. Neki auto, mislim da je GM u pitanju ne znam iz koje zemlje, ima isti registarski broj kao moj motor. Pitao sam da li je to problem, a on mi je odgovorio da nije već da oni moraju nešto više da upisuju u računar. To je potrejalo oko dvadesetak minuta i ja sam potom nastavio svoj put. Budući da je došlo do promene sada je glavni cilj Nikšić i spomenik na Trebjesi. Samo što sam prešao granicu nailazim na spomenik posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi u jednom selu. Ovo je prvi spomenik da vidim da se nešto na njemu radi. Posle velikih kiša temelj spomenika je počeo da kliza što je dovelo do velikog pucanja platoa i samog postolja. Opština je izdvojila sredstva i zajedno sa meštanima počela radove na sanaciji.
Od tog mesta put vodi ka novoizgrađenoj magistrali. Pre ulaska na samu magistralu napravljen je put koji kao da je zamislio neki pasionirani bajker. Krivina za krivinom, smenjuju se leva i desna, kao da motor vozite slalom. Bilo je pravo uživanje “vrckati” zadnjicom motora i obarati ga iz jedne krivine u drugu. Fotografije koje sam napravio ne dočaravaju adekvatno taj put i neću ih postovati, odmah sam ih izbrisao. Možda bi sa GoPro kamerom to izgledalo bolje ali sa fotoaparatom definitivno ne. Ali definitivno ovaj put je pod “must-do” za kolege bajkere, naročito po lepom vremenu.
Dalje na magistrali sam naišao na još jedan spomenik palima u NOBu koji deluje kao da je novijeg datuma, reako bih da je star svega par godina. Postavljen je tik pored puta sa malim platoom. Plato je napravljen od kamenih četvrtastih ploča koje su malo razmaknute a motor mi umalo nije pao kada sam silazio sa njega zbog bočne nogare koja je prošla između kocki. Taj problem je rešen postavljanjem kamena. Spomenik je lep i deluje moderno. Metalne ploče i skulptura su čiste i još uvek nisu oksidirale. Krakovi spomenika jasno upućuju pogled gde je centralni i najvažniji deo. Šteta što je trava ovoliko porasla u okolini spomenika, bilo bi bolje za slikanje. Kao za spomenik u Makarskoj ni za ovaj nisam znao da postoji. U blizini je odmorište i iskiristio sam priliku da fotografišem i par bajkera koji su tu napravili pauzu. To nije bitno za spomenike ali eto male trivie da ne budem kritikovan kako fotografišem samo ono što je usko vezano za temu.
Sedam na motor, još uvek mokar i dajem gas. Ograničenje varira od 50km/h do 70km/h, a ja ne spuštam ispod 90. Nadam se da na ovo malo puta do Nikšića nema saobraćajne policije pošto sam čuo da posebno “vole” bajkere koji prekorače brzinu. Prolazim Vukov most i ulazim u grad bez zaustavljanja i pisane kazne. Krećem se kroz centar i po sećanju pratim bulevar do “tazbine”. Ovo mi je druga poseta ovom gradu ali uspevam po sećanju da nađem put. Dočekali su me žena, tast, ženina familija, mala Mica i sin Gaša. Njih dvoje su se odmah popeli na motor, a malo potom su došli Maša i Una. Slikao sam ih ali neću to postovati da ne ispadne da se “šlepam” na slatku dečurliju.
