“Putevima NOB-a” Dan VII
Sedmi dan – Metju Mekonahi u Nikšiću
Današnji dan je najopušteniji do sada. Smestio sam se kod ženine familije u Nikšiću, a motor u garažu na zasluženi odmor. Podmazao sam mu i lanac jer, realno, bilo je i krajnje vreme. Kada sam “podmirio svog vernog konja” zvao me Džambo iz Nikšića da odemo na kafu. Upoznao me je sa drugarima u jednom kafiću koji se zove Blues Brothers Cafe. Sjajno mesto sa sjajnom muzikom. Njegovi drugovi su mi ispričali ukratko istoriju Nikšića za vreme Drugog svetskog rata i otporu građana te opštine. Ono što sam od njih čuo je da od samog početka napada Sila osovine na Jugoslaviju ova opština ima istorijski značaj. Kraljevska porodica je iz zemlje pobegla sa aerodroma u Nikšiću. Ali idemo redom. Džambo me je prvo odveo do Nikšićkog muzeja. Taj muzej nije posvećen samo periodu Drugog svetskog rata već kompletnoj istoriji opštine koja datira pre pojave organizovanih društvenih zajednica. Od praistorijskih iskopina, preko srednjeg veka, Velikog rata, do perioda koji je tema ove fotoreportaže.
Autentični predmeti i slike koje su koristili partizani iz tih krajeva postavljeno je u nekoliko soba. U prvoj sobi čim se uđe u oči upada slika velikog formata čuvenog slikara Petra Lubarde. Ko poznaje njegove radove zna da na nekim njegovim umetničkim radovima celina na platnu se može sagledati ako se dovoljno udaljite jer tek tada ono što deluje nasumično nabacana boja zapravo dobija oblik. Šta se vidi na toj slici neću vam reći. Muzej vredi posetiti kada vas put navede u ovaj grad, pa vidite sami.
U sledećoj prostoriji se nalaze razni predmeti, fotografije, slike i oružja. Za jedan “šmajser” se veruje da je pripadao baš čuvenom narodnom heroju Savi Kovačeviću. Dijagonalno od te vitrine je i njegova slika. Iako Sava na licu ima osmeh ipak mi deluje kao stari vuk i prevejani borac. Držanje jeste pomalo ležerno ali crte lica govore o čvrstom karakteru. Na drugom zidu je fotografija iz jednog holivudskog filma u kojem glavnu ulogu igra Metju Mekonahi. Naravno da nije, to je slika Ljuba Čupića ali mora se priznati da navedeni glumac neverovatno liči na ovog narodnog heroja. Eto filma za Metjua i lep profesionalni izazov. Moram priznati da sam ja bio zatečen u prvom momentu kada sam je video. Tu fotografiju je napravio italijanski fotograf na suđenju u trenutku kada je Ljubi izrečena presuda – smrt streljanjem. Osmeh koji je ovekovečen postao je još tokom rata poznat, ali kao što vidimo dugo po završetku i dalje sa nam govori isto. Može se slobodno reći da se Ljubo zaista smeje smrti u lice. Ubrzo potom je pogubljen ali fotografija ostaje i održava taj neprocenjiv momenat u životu. Dugo se mislilo da je napravljena u trenutku streljanja ali su mi Džambov drugar u onom kafiću i vodič u muzeju rekli da je to greška već da je fotografija napravljena na suđenju. Mogu misliti kako se fotograf iznenadio kada je razvio fotografiju. Umesto da vidi tužno, užasnuto ili besno lice on je video Ljubu sa osmehom.
Posle muzeja Džambo me je odveo do spomenika na Trebjesi. Nije veliki kao spomenik na Kozari ali se lako uoči sa puta. Čudan oblik spomenika podseća me malo na neku vrstu pečata. Krug stoji upravno u odnosu na tlo sa stilizovanom petokrakom fiksiran na masivnom telu. Telo je okruženo pločama sa imenima poginulih. Oko njega su platoi u dva nivoa spojeni stepenicama. Na vertikalnoj kamenoj ploči naslonjenoj na telo spomenika ispisano je “Vašem junaštvu vjekovima će pokoljenja da se dive!”
Videću šta mi je dalje činiti i kako ću se organizovati. Na Sutjesku moram otići ali svaki put kada krenem ka njoj nešto me sprečava da do nje dođem. Odmoriću još malo sa familijom i lagano planirati sledeću etapu.
